MISLI IZVAN KUTIJE, BOJI IZVAN LINIJA

19:34:00

Slatki stolovi su nešto više od gomile slatkiša, a Bombonica nešto više od Candy Shop-a. O svemu tome, nešto više, saznaćete uskoro, a sada uvodnu reč dajemo našem gostu na blogu MILIJANI LAZAREVIĆ. Ukoliko Vam "ovo lice zvuči poznato", a ne možete da je se setite, kliknite OVDE, pa nam se vratite, jer ona ima ŠTA da kaže  ☺



Danas, kada nam svakodnevnica izmiče kao na traci, kada se susreti s našim najmilijima smenjuju u slikama (cmok u prolazu, zagrljaj u žurbi, jer stvarnost ne može da čeka) koliko uopšte imamo vremena, živaca, snage… da mislimo još i o kreativnosti naše dece, temi koja je među psiholozima i pedagozima jako popularna?

Za divno čudo mislimo mnogo, možda mnogo više nego što je za njen razvoj potrebno, a definitivno neuporedivo više nego što su naši roditelji. Kladim se da mnogi od njih nisu ni znali šta ta milozvučna reč uopšte znači. Kladim se da nisu ni stigli da se pitaju da li se dovoljno bave ovim aspektom razvoja svoje dece. A opet se kladim da su u tom svom (ne)bavljenju bili i te kako uspešni i stvorili idealne uslove za razvoj naše kreativnosti.

Kako sad to? Prosto, vrlo prosto – puštali su nas da budemo deca, samo deca, i ništa više od toga. Nismo bili deca sa nanovijim igračkama koje pevaju, sviraju, igraju, trče, crtaju… sve umesto nas. Bili smo deca koja pevaju, sviraju, igraju, trče, crtaju…. svaki dan, po ceo dan, napolju, sa nekom drugom decom, čiji roditelji isto tako nisu imali vremena, kao naši roditelji, kao mi danas.

Pitate se sigurno u čemu je onda razlika? Nisu imali vremena oni/nemamo vremena mi, oni nisu ni razmišljali o ovoj temi/nas ubi griža savesti i lomimo se da na svakojake načine naše neprisustvo nadomestimo. E u tome je razlika. Nisu nama bile potrebne skupe igračke, bojice koje svetle u mraku, pametne table koje s nama pričaju na 5 stranih jezika da bismo bili kreativni. Nisu potrebne ni našoj deci. Kreativnost je kada od blata praviš tortu, pa još uspeš i parče da isečeš a da se ne raspadne, kada od stare mamine zavese napraviš venčanicu i veo pride, pa se ogrneš i ciciš od sreće što ličiš na mamu kad je bila mlada. Kreativnost je proces u kome nešto stvaraš, a ne sam proizvod tog stvaranja.



Pikaso je rekao da je svako dete umetnik, problem je kako da to ostane i kad odraste. E taj problem je u našim rukama. Da bi naša kreativna deca izrasla u kreativne ljude moraju imati nas kao uzore. Uzor nisu i ne mogu biti skupe igračke kojima ih obasipamo, već naša (čarobnjačka) moć da od nemogućeg stvaramo moguće, da od kutije nastane zamak, da od kolaž papira nastane maska omiljenog crtanog junaka, da od testa nastane gusenica, žaba, slon... jer mašta može svašta.

Uh, sve je to divno, ali ko će posle da čisti sav taj haos koji ostane iza naših čarobnjačkih pohoda? Ko da skuplja brašno sa poda, stolica, zidova... i ostatke kartona ispod, iza, sa kreveta? Isti oni čarobnjaci koji su haos i napravili ;). Odmah da vam kažem - zanemarite urednost! Urednost je precenjena, ona guši kreativnost i ne da joj da se razmaše. Izvagajte odmah šta vam je draže: stan u haosu i musavo, a srećno DETE, musavi a srećni VI, ili sve na svom mestu, svako u svojoj sobi, svako sa svojim digitalnim prijateljem poslednje generacije, svako tu, a svako SAM.



Dozvolite deci da greše, eksperimentišu, budu drugačiji, jer kreativnost počinje kada dozvolimo sebi da pravimo greške, ali prava umetnost nastaje kada naučimo koje od tih grešaka da ne popravljamo. Šta više, da bi nam deca bila kreativna moramo dozvoliti sebi da grešimo,eksperimentišemo, budemo drugačiji, jer nema jačeg utiska od onog ostavljenog ličnim primerom.

I dođosmo ponovo do ličnog primera... Pišem ovaj tekst i sve vreme razmišljam kako mora da je ludo, veselo i čarobno bilo detinjstvo Barbarinih sinova ☺. Knjiški primer kreativnog deteta u telu kreativne žene, koja je i kada su joj deca odrasla nastavila da se igra i ostala dete. Ali ono što je još bitnije, jedna od retkih koja je prepoznala da u moru sličnosti naša deca gube svoju individualnost, da u moru moranja i mi kao roditelji gubimo kompas i zaboravljamo da je sve vrlo jednostavno, da sreća naše dece nije i ne sme biti skupa, da smo mi ta sreća, a ne neki tamo transformersi, Angry Birds i Vinx lutke.

Razmišljala je naglas i samo potvrdila sumnje o kojima se sve više govori u stručnim krugovima – naša deca sve manje umeju da se igraju, roditelji sve češće ne znaju kako to da promene, mi postajemo otuđeni, svakim danom sve više.



Sigurno niste srećni kada to čujete, ja kao roditelj nisam uopšte. Zašto ne bismo prkosili svim aktuelnim statističkim pokazateljima, bacili rukavicu svim tim velikim umovima koji nas analiziraju sa raznih strana, zašto se ne bismo udružili mi mala i velika deca, mi mali i veliki ljudi i pokrenuli jednu malu, a veliku kreativnu revoluciju? Jednom kada u sebi probudimo ono dete sa početka priče (koje pravi tortice od blata i veo od mamine zavese), nećemo više želeti da se vratimo nazad i ponovo budemo „veliki“. A i kada bismo poželeli ne bismo mogli da se vratimo nazad. Jer krativnost nije hobi od koga odlaziš i kome se vraćaš. Kreativnost je način na koji se život živi.

Milijana Lazarević,
Vujadinova mama i pedagog

You Might Also Like

5 коментара

  1. Prosto moram da ostavim komentar i pohvalim pre svega ovaj fantastičan tekst. NARAVNO da se slažem sa Milijanom ,kao defektolog,ali i kao mama troje dece :) Neprocenjiv je osećaj kada shvatite da ste stvorili male kreativne ljude,a pritom ste uživali igrajući se .Sticajem okolnosti,bavim se ovim slatkim poslom koji je odličan način da se iskaže kreativnost...a znamo da deca uče gledajući...Zato mame - unesite mrvu kreativnosti u svoje vreme sa detetom ,neka to bude samo vaših " pet minuta" ...i rezultati o kojima Milijana govori ,ubrzo će biti tu. DOLCELINA

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Juhuuu, bice rezultata od ovog kreativnog haosa u kome poslednjih godinu ipo dana zivimo :)
      Veliki pozdrav za koleginicu i po struci i po interesovanjima :*

      Избриши

Hvala na komentaru ♥